Desanka Maksimović – pesme

IMA VEČERI

Ima večeri koje se ne zaboravljaju.

Ima večeri koje su puste kao glečeri.

Ima večeri koje su mrtve kao jezera.

Ima večeri koje su gorke kao sećanja.

Ima večeri koje su neizlečive.

Ima večeri koje su polegla trava posle olujina.

Ima večeri kad mrtve slasti da iskopam nikada.

Ima večeri koje ne prestaju da ržu pred pragom.

Ima večeri koje su kao nož zariven do dna u srcu.

Ima večeri bezglasnih kao osuda.

Ima večeri kad sam ja ruševina.

Ima večeri kad se ne zna šta ćemo s minutima.

Ima večeri kad smo nestvarni kao aveti.

Ima večeri koje traju godinama.

Ima večeri koje ne putuju nikuda.

Ima večeri zaklanih kao jaganjci.

Ima večeri kao truli miris zumbula.

Ima večeri koje sam ti dao bez povratka.

Ima večeri koje sam ti dao bez povratka.

Ima večeri večeri nespretnih kao ruke bolesnika.

Ima večeri krotkih kao neko koji tek voli.

Ima večeri slatkih kao obmana, kao sam život.

Ima večeri umornih kao žena koja se dala.

Ima večeri kao pisma koja nisu stigla nikoga.

Ima večeri čiju tamu ni jedna zvezda, ni jedna lampa

ne može da porekne.

Ima večeri kao putnik na brodu koji tone.

Ima večeri nestrpljivih kao uvreda, kao suze.

Ima večeri koje su prozor zarobljenika.

Ima večeri tupih kao zašto? odakle? kuda?

Ima večeri krhkih kao grana na kojoj stojimo.

Ima večeri kao pesma neizrečena.

Ima večeri kad ludi konji čekaju.

Ima večeri kad ludi konji uzalud gosta da izađe

čekaju.

Ima večeri koje su… ima večeri…

Ima večeri kod kojih bdim svake večeri.

Ima večeri koje su najzad već toliko zora.

* * *

BEGUNICA

Uhvaćena sam i ja, begunica iz života.

Porobljeno je sve što mi bi nekada dato:

jutarnja mlečna snova lepota,

i čistoga srca detinjeg zlato!

Htela sam pobeći kao ptica sa strukom slamke

što beži pred lovcem pod jutra luke;

ali na kapiji svakoj iz života stoje zamke

i sputale su moje u neznano pružene ruke.

Živela sam od snova ludo i nerazumno;

sad moram biti bačena u duboku tminu,

sa zrnima drugim ići na opšte gumno,

spustiti se u život kao reka u dolinu.

Sputana sam i teškim ću platiti dugom,

jer sam volela rosu i samoću

ovde gde zagrljeni idu drug s drugom

i dele krov, greh, i sunce, i hladnoću.

Uhvaćena sam na planinskom strmom putu,

na litici koje se i srne plaše.

Živeću sad sa mravima u istome kutu,

piti iz zajedničke svima čaše.

* * *

ИСКУСТВО

Знам људе с мислима које не смеју
да се мисле.
Знам бунтовнике с речима које неће
моћи да рекну.
Знам заљубљене са сузама које не смеју
да потеку.
Знам паћенике који бол гуше
у смеху.
Знам сањалице са сном који никад неће
бити јава.
Знам жељне одмазде са руком која
мора да се спутава.
Знам песнике са песмом која се само
за себе пише.
Знам многе судбином притиснуте,
а још дишу.

Знам људе с мислима које не смеју
да се мисле.
Знам бунтовнике с речима које неће
моћи да рекну.
Знам заљубљене са сузама које не смеју
да потеку.
Знам паћенике који бол гуше
у смеху.
Знам сањалице са сном који никад неће
бити јава.
Знам жељне одмазде са руком која
мора да се спутава.
Знам песнике са песмом која се само
за себе пише.
Знам многе судбином притиснуте,
а још дишу.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s