Песма (Нина Кадић)

Много је чега неподесног
Између две немарне среће
Док се понашамо као пресађене биљке
Што се хране сопственим трансфузијама крви
Кости нам прште бељене мразевима
Сваког часа небо се може сручити на главу
Срећом да сам песник других углова
А  жал за младос’ одувек натрули стих
Само си једно од могућих решења
У  томе и јесте туга

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s