Fernando Pesoa – pesme

TRAFIKA

Nisam ništa.

Nikad neću biti ništa.

Ne mogu želeti da budem ništa.

Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta.

Prozori moje sobe,

Moje sobe u jednom od milion svetova koji niko pouzdano ne

zna da odredi

(A i kad bi znao, šta bi zapravo znao?)

Vi gledate na tajnu jedne ulice što neprestano vrvi od ljudi,

Na ulicu nedostupnu za sve misli,

Stvarnu, nemoguće stvarnu, jasnu, nepojamno jasnu,

Sa tajnom stvari ispod kamenja i bića,

Sa smrću što podmeće vlagu na zidove i sede vlasi u kosu,

Sa Sudbinom koja vuče kola sa tovarom svega po drumu

ništavila.

Danas sam pobedjen, kao da sam saznao istinu.

Danas sam pronicljiv kao da sam na smrti,

I kao da mi je od sve bratske ljubavi prema stvarima

Preostao jedino rastanak, a ova kuća i ova strana ulice

Sad su samo niz vagona nekog voza, i odlazak

Što se zviždukom oglašava iz moje glave,

I laki trzaj mojih živaca, i škripa kostiju u pokretu.

Danas sam sav smeten kao neko ko je razmišljao i otkrio pa

zaboravio.

Danas sam raspet izmedju odanosti koju dugujem

Trafici prekoputa, kao nečem što naizgled stvarno postoji,

I utisku da je sve san, kao nečem što je stvarno u suštini.

Promašio sam u svemu.

Kako nisam odredio nikakavb cilj, možda je sve bilo ništa.

Od svega što su me učili utekao sam kroz dvorišni prozor,

I otišao u polje s velikim namerama.

Al tamo sam zatekao samo travu i drveće,

A ako bih i sreo ljude, bili su isti kao ostali.

Sklanjam se s prozora, sedam na stolicu. Na šta da mislim?

Šta znam o onom šta ću biti, ja koji ne znam ni ko sam?

Da budem ono što mislim? Ali mislim na bezbroj stvari!

A koliko ima ljudi koji misle da su to isto, da nas ne može biti

toliko!

Genije! U ovom trenutku

Sto hiljada mozgova zamišlja u snu da su genijalni kao ja,

A istorija neće zabeležiti, ko zna, možda nijednog,

I od silnih budućih osvajanja ostaće samo djubre.

Ne, ne verujem u sebe.

U svim ludnicama ima toliko sumanutih ludaka sa čvrstim

ubedjenjima!

Ja, koji ni u šta nisam ubedjen, jesam li ubedjen više ili manje od

njih?

Ne, ni u sebe…

U kolikim samo potkrovljima i nepotkrovljima sveta

Sanjaju ovog trena umišljeni geniji?

Koliko tek uzvišenih i blistavih i plemenitih težnji-

Da, istinski uzvišenih i blistavih i plemenitih-

A možda i ostvarljivih,

Nikada neće ugledati svetlost stvarnog sunca niti dopreti

ljudima do sluha?

Svet pripada onome ko je rodjen da ga osvoji

A ne onom koji sanja da ga može osvojiti,

Pa makar i bio u pravu.

Sanjao sam više nego što je Napoleon ikada postigao.

Prigrlio sam na svoje zamišljene grudi

Više čovečanstva nego Hristos,

Stvorio sam u potaji filosofske sisteme

Koje nijedan Kant nije napisao.

Ali ostao sam, i možda ću zauvek ostati

Čovek iz potkrovlja, iako ne stanujem tamo;

Ostaću zauvek  onaj što nije rodjen za to;

Ostaću zauvek samo onaj što je imao dara;

Ostaću zauvek onaj ko je čekao da mu se otvore vrata,

Ispred zida bez vrata,

I pevao pesmu Beskraja u nekom kokošinjcu,

I čuo Božji glas u zatrpanom bunaru.

Da verujem u sebe? Ne, i ni u šta drugo.

Neka mi priroda izruči na usijanu glavu

Svoje sunce, svoju kišu, vetar nek mi zamrsi kosu,

A ostalo nek dodje ako dodje, il ako treba da dodje,

Il neka i ne dodje.

Robovi zvezda, zarobljeni srcem,

Osvojili smo svet pre nego što smo ustali iz postelje,

A budimo se i on je neproziran,

Ustajemo, a on je tudj,

Izlazimo iz kuće, a on je zemlja cela,

I sunčani sistem i Mlečni put i Beskraj.

(Jedi čokoladu, malecka;

jedi čokoladu!

Shvati da na svetu nema druge metafizike, sem čokolade,

Shvati da u svim religijama nema više mudrosti

Nego u poslastičarnici.

Jedi, musavice mala, jedi!

Kad bih mogao i ja da jedem čokoladu tako uverljivo kao ti!

Ali ja mislim, i kad odmotam srebrnu hartiju, od staniola,

Bacam sve na pod, kao što sam bacio i život.)

Ali od sve gorčine onog što nikad neću biti

Preostaje mi barem brzi krasnopis ovih stihova,

Razrušeni trem okrenut ka Nemogućem.

Ali barem zadržavam sebi pravo na izvestan prezir bez suza,

Otmen bar nu širokom pokretu kojim odbacujem prljavo rublje,

Koje sam zapravo ja,

I prepuštam ga toku stvari,

I ostajem u kući bez košulje.

(Ti, koja tešiš, ti što ne postojiš, i baš zbog toga tešiš,

Grčka boginjo, zamišljena kao živi kip,

Il rimska patricijko, neverovatno plemenita i kobna,

Trubadurska kneginjice, gizdava i ljupka,

Markizo iz osamnaestog veka, razgolićena i odbojna,

O, slavna kokoto iz doba naših očeva,

Il ne znam šta savremeno- ne mogu ništa da smislim-

Sve to, šta god bilo, šta god bila, ako može da nadahne, nek nadahne, nek

nadahne!

Moje je srce ispražnjeno vedro.

Kao oni što prizivaju duhove prizivam

Samog sebe i ne nalazim ništa.

Prilazim prozoru i vidim ulicu savršeno jasno.

Vidim dućane, vidim pločnike, vidim kola što prolaze,

Vidim odevena živa bića što se mimoilaze u hodu,

Vidim pse koji takodje postoje;

I sve me tišti kao kazna na progonstvo,

I sve je to tudje, kao i sve).

Živeo sam, učio, voleo, pa čak i verovao,

A danas nema prosjaka kojem ne bih pozavideo

Samo zato što nije ja.

Gledam njihove prnje i kraste i laž,

I mislim: možda nikada i nisi živeo, učio, voleo ni verovao,

(jer je moguće od svega toga sazdati jednu stvarnost,

ne čineći pritom ništa od toga);

Možda si samo postojao kao gušter odsečena repa

Čiji se rep, izvan guštera, i dalje koprca.

Učinio sam od sebe ono što nisam znao,

A ono što sam mogao, to nisam učinio.

Klovnovsko odelo koje sam navukao bilo je pogrešno.

Odmah su u meni prepoznali nekog drugog,

A ja to nisam porekao i propao sam.

Kad sam hteo da strgnem masku,

Bila je prilepljena uz lice.

Kad sam je strgnuo i pogledao se u ogledalo,

Već sam bio ostario.

Bio sam pijan, nisam više umio da navučem domino

Koji nisam ni skidao.

Bacio sam masku i spavao u svlačionici

Kao pas koga nadležni trpe

Zato što je bezopasan

I hoću da napišem tu priču kako bih dokazao da sam uzvišen.

Muzička suštino mojih zaludnih stihova,

Ispred Trafike od prekoputa

Gazeći svest o svom postojanju,

Kao neki ćilim o koji se sapliće pijanac,

Il ponjavu koju su ukrali Cigani,

A nije vredela ni prebijene pare.

Ali Gazda Trafike izašao je na vrata i tu se zadržao.

Gledam ga neprijatno iskrenute glave

I s dušom neprijatno zamućenom.

On će umreti i umreću ja.

On će osraviti svoju firmu iznad vrata, ja ću ostaviti stihove.

Jednoga dana umreće njegova firma, umreće i moji stihovi.

Posle izvesnog vremena umreće ulica gde je visila firma,

I jzik na kojem su napisani stihovi.

Zatim će umreti kružna planeta gde se sve to dogodilo.

Na drugim satelitima, u drugim sunčevim sistemima,

Neka stvorenja nalik na ljude

Nastaviće da sastavljaju nešto nalik na stihove

I da žive ispod stvari nalik na firme,

Uvek jedno prekoputa drugog,

Uvek jedno podjednako izlišno kao drugo,

Uvek nemoguće jednako glupo kao i stvarno,

Uvek tajna u dubini jednako izvesna kao san o tajni na površini,

Uvek to ili nešto drugo

Ili ni jedno ni drugo.

Al jedan čovek je ušao u trafiku (da kupi duvana?),

I sva prihvatljiva stvarnost na mene pada.

Pridižem se odlučno, nepokolebljivo, ljudski,

I rešavam da napišem ove stihove gde tvrdim sve suprotno.

Pripaljujem cigaretu da promislim kako da ih napišem

I s cigaretom udišem dio slobode od svih misli.

Pratim pramen dima kao neki neizvesni put,

I uživam, u jednom čulnom i pogodnom trenutku,

U oslobodjenju od svakog mudrovanja

I u saznanju da je metafizika samo posledica lošeg raspoloženja.

Zatim se zavaljujem nazad u stolicu

I nastavljam da pušim.

Dogod mi Sudbina to bude dopuštala, nastaviću da pušim.

( Kad bih se oženio ćerkom moje pralje

Možda bih bio srećan).

Uvidevši to, ustajem sa stolice. Prilazim prozoru.

Čovek je izašao iz Trafike (vraćajući kusur u džep?).

Ah, pa poznajem ga: to je Štefan bez metafizike.

(Gazda Trafike izlazi na vrata).

I kao nekim božanskim nadahnućem, Štefan se okrenuo i spazio

me.

Mahnuo mi je za zbogom, viknuo sam zbogom Štefane,

I svemir se namah u meni obnovio, bez ideala i nade,

A Gazda Trafike se nasmešio.

* * *

U STRAVIČNOJ NOĆI

U stravičnoj noći, prirodnoj suštini svih noći,

U besanoj noći, prirodnoj suštini svih mojih noći,

Prisećam se, budan, u nelagodnom dremežu,

Prisećam se onog što sam učinio i što sam mogao da učinim u

životu.

Prisećam se, i neka teskoba

Podilazi me kao jeza ili strah.

Nepopravljivost moje prošlosti – to je leš!

Svi ostali leševi možda su samo varka.

Svi mrtvi možda negde drugde i dalje žive.

Svi moji vlastiti minuli trenuci možda još uvek postoje,

U prividu prostora i vremena,

U lažnoj prolaznosti.

Ali ono što nisam bio, ono što nisam učinio, što čak ni sanjao

nisam;

Što tek sad vidim da sam morao učiniti,

Što tek sad jasno vidim da sam morao biti –

To je ono što je mrtvo, uprkos svim Bogovima,

To – što je zapravo bilo najbolji deo mene – ni Bogovi više ne

mogu da ožive…

Da sam u odredjenoj prilici

Skrenuo nalevo umesto nadesno,

Da sam u dato trenutku

Rekao da umesto ne, ili ne umesto da;

Da sam u izvesnom razgovoru

Imao spremne rečenice koje tek sada, u polusnu, sklapam –

Da se sve tako zbilo,

Bio bih drugi danas, a možda bi se tada i sav svemir

Neosetno privoleo da se preobrati.

Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,

Nisam skrenuo niti sam pomišljao da skrenem, i tek sad to

shvatam;

Ali nisam rekao neili nisam rekao da, i tek sad uvidjam da

nisam rekao;

Al ovog časa naviru mi sve rečenice koje sam propustio da

kažem,

Jasne, neizbežne, prirodne,

I razgovor uspešno okončan,

I sve nedoumice razrešene…

Ali tek sad me boli sve što nikad nisam bio i što se povratiti

neće.

Za ono što mi je promaklo zaista nema nikakve nade

Ni u jednom metafizičkom sistemu.

Možda bih na drugi svet mogao poneti svoje snove.

Ali zar ću moći da ponesem na drugi svet ono što sam zaboravio

da sanjam?

I baš ti snovi, ti snovi koje je trebalo snivati, oni su leš.

Sahranjujem ih u svom srcu zauvek, za sva vremena, dok traje

sveta i veka

Ove noći, budan, sred spokoja što me obavija

Kao neka tudja istina,

A napolju je mesečina, kao nada koje nemam, za mene

nevidljiva.

* * *

Skinuo sam masku i pogledao se u ogledalo. –

Bio sam dete od pre mnogo godina.

Nimalo se nisam promenio…

To je prednost koju uživamo

Ako znamo da skinemo masku.

Ostajemo večito dete,

Prošlost koja je bila

Dete.

Skinuo sam masku i opet je navukao.

Ovako je bolje,

Ovako bez maske.

A sad se ponovo u svoju ličnost vraćam

Kao na poslednju stanicu.

* * *

Za volanom šervoleta za Sintru,

Po mesečini, kroz san, na pustom drumu,

Vozim sam, vozim sporo, kao da milim, i donekle mi se čini,

Ili se pomalo naprežem da bi mi se učinilo

Kako vozim drugim drumom, kroz drugi san, kroz drugi svet,

Da vozim a da uopšte ne postoje ni Lisabon koji sam napustio,

Ni Sintra, kud sam pošao,

Da vozim i da ničeg više u ovoj vožnji nema

Osim neminovnosti da se produži dalje, bez zaustavljanja.

Provešću noć u Sintri jer je ne mogu provesti u Lisabonu,

Ali, kad stignem u Sintru, zažaliću što nisam ostao u Lisabonu.

I stalno taj nemir, bez povoda, bez svrhe, bez smisla,

Stalno, stalno, stalno,

Ta preterana zebnja duha ni zbog čega,

Na drumu za Sintru, ili na drumu sna, ili na drumu života…

Poslušno prateći moje podsvesne pokrete za volanom,

Kaska poda mnom automobil koji su mi pozajmili.

Smeškam se zbog te simbolike dok skrećem nadesno i mislim:

Koliko je samo pozajmljenih stvari koje me po svetu vode!

Koliko je samo pozajmljenih stvari kojima baratam kao da su

moje!

I ja sam, na žalost, samo jedna od njih!

S leve strane straćara – da, straćara – pored druma.

S desne otvoreno polje, i mesec u daljini.

A automobil koji mi je do malopre pružao privid slobode

Sada je samo stvar u kojoj sam zatvoren,

Koju mogu da vozim samo ako sam u njoj zatvoren,

Kojom mogu da vladam samo dok sam unutra, zatvoren.

Levo, iza mene, straćara, uboga i trošna,

Život u njoj mora biti srećan, samo zato što nije moj.

Ako mi je neko od ukućana ugledao sa prozora verovatno je

pomislio:

Ovaj čovek je sigurno srećan.

Možda će dete priljubljeno za prozorsko okno zapamtiti mene

(u pozajmljenom automobilu) kao neki san, kao neku stvarnu

vilu.

Možda ću se devojci, koja je na zvukmotra provirila kroz

kuhinjski prozor,

Ukazati kao princ iz bajke o kome svako devojačko srce sniva.

I ona će me gledati, krišom, sve dok ne zamaknem iza krivine,

Hoću li ostaviti za sobom snove, ja, vozač pozajmljenog

automobila,

Ili pozajmljeni automobil koji vozim?

Ko će to za sobom ostaviti snove?

Na putu za Sintru, po mesečini, kraj polja, kroz noć i tugu,

Dok vozim očajnički pozajmljeni šervolet,

Nestajem na pustom drumu, gubim se na predjenom rastojanju,

I gonjen nekom stravičnom željom, ćudljivom, silnom,

nepojamnom,

Dodajem gas…

Al moje je srce ostalo na gomili kamenja koju sam, ne

gledajući, spazio i izbegao,

Na pragu onog ubogog doma,

Moje prazno srce, moje srce neutešno,

Moje srce plemenitije od mene, stvarnije od života.

Na drumu za Sintru, oko ponoći, po mesečini, za volanom,

Na drumu za Sintru, premoren od sopstvene mašte,

Na drumu za Sintru, sve bliži Sintri,

Na drumu za Sintru, sve dalji od samoga sebe…

* * *

Spokojno bezimeno lice mrtvaca.

Tako su stari portugalski moreplovci,

Uprkos strahu od velikog mora na Kraju,

Plovili dalje da bi napokon ugledali

Ne čudovišta i bezdane provalije,

Već čudesna žala i zvezde još nevidjene.

Šta li se to, iza spuštenih kapaka sveta,

U Božjim izlozima krije?

* * *

RODJENDAN

U doba kad se slavio moj rodjendan,

bio sam srećan i niko nije bio mrtav.

U staroj kući, čak je i proslava mog rodjendana

Predstavljala vekovnu tradiciju,

I radost svih ukućana, i moja radost,

Bile su izvesne kao svaka religija.

Udoba kad se slavio moj rođendan,

Ja sam bio zdrav kao dren jer nisam shvatao ništa,

Jer sam bio pametan za porodični krug,

I nism imao nade koje su drugi polagali u mene.

Kad je došlo vreme za nadu, više nisam umeo da se nadam.

Kad je kucnuo čas da pogledam životu u oči,

Izgubio sam smisao života.

Da, ono što sam umislio o sebi,

Ono što sam bio po srcu i rodbini,

Ono što sam bio u polu-varoškim večerima,

Ono što sam bio po njihovoj ljubavi i svojoj detinjoj ćudi,

Ono što sam bio – ah, Bože moj, ono što tek danas znam da sam

bio…

Kako je sve to daleko!…

(Ne mogu ni da pojmim…)

Doba kad se slavio moj rodjendan!

Ono što sam danas nalik je na vlagu u hodnoku, u dnu kuće,

Vlagu što ostavlja buđ na zidovima…

Ono što sam danas ( a kuća onih koji su me voleli

Treperi kroz moje suze),

Ono što sam danas to je saznanje da su prodali kuću,

I da su svi pomrli

I da sam ja nadživeo samog sebe kao ugašena šibica…

U doba kad se slavio moj rođendan…

Kako volim, kao neku dragu osobu, ono doba!

Moja duša fizički žudi da se tamo ponovo nađe,

Na jednom metafizičkom i čulnom putovanju,

S mojim udvojenim bićem…

Kad bi se prošlost mogla jesti kao hleb izgladnelih,

Bez ukusa vremena među zubima!

Sve to sad ponovo vidim toliko jasno da sam slep

Za ono što mi je pred očima…

Sto postavljen za više tanjira,

S lepšim šarama na posuđu, s više čaša,

Kredenac s mnoštvom stvari – kolačima, voćem

I ostalim posluženjem u senci nameštaja -,

Stare tetke, razni rođaci, i sve to radi mene,

U doba kad se slavio moj rođendan…

Stani, srce moje!

Nemoj da misliš! Prepusti glavi da misli!

O Bože moj, Bože moj, Bože!

Danas više nemam rođendana.

Trajem.

Zbrajaju mi se dani.

Biću star kad budem ostario.

Ništa više.

Bes što nisam ponio ukradenu prošlost u džepu!…

Doba kad se slavio moj rođendan!…

* * *

RATNIČKA ODA

Neizmerna reka bez vode – samo ljudi i stvari,

Zastrašujuće bez vode!

Doboši iz daleka u mojim ušima ječe,

A ja ne znam da li to vidim reku ili doboše čujem,

Kao da se ne može slušati i videti u isto vreme!

Hej-hoooj! Hej-hoooj!

Šivaća mašina sirote udovice usmrćene bajonetom…

Ona je šila s večeri bez kraja i konca…

Sto gde su se kartali starci,

Sve ispreturano, izmešano s leševima i krvlju,

Sve jedna ista reka, jedan jedini talas,

Sve isti raštrkani užas.

Hej-hoooj! Hej-hoooj!

Iskopao sam dečiji vozić izgažen nasred puta,

I plakao, kao sve majke ovog sveta, nad strahotom života.

Moje panteističke noge spotakle su se o šivaću mašinu udovice

ubijene bajonetom,

Ita jadna miroljubiva sprava zarila je koplje u moje srce.

Da, ja sam bio kriv za sve, ja sam bio vojnik svih vojnika

Što je ubijao, silovao, palio i razbijao.

To sam bio ja i moj stid i moja griža savesti s bezobličnim

senkom

Tumaraju celim svetom, kao Ahasver,

Ali za mojim koracima odzvanjaju drugi koraci, dugi kao

beskraj,

Ineki fizički strah od susreta sa Bogom naglo mi sklapa oči.

Besmisleni Hrist što ispašta sve zločine i sva nasilja,

Moj krst je u meni isukan, spreman da seče i žari,

I sve je bol u mojoj duši prostranoj kao Svemir.

Istrgoh bednu igračku iz ruku deteta i udarih ga.

Njegove preplašene oči mog sina koga ću možda imati i koga će

takođe ubiti

Preklinjale su me, ne znajući, za svu milost za sav ljudski rod.

Iz staričine sobe zgrabio sam sliku njenog sina i pocepao je,

A ona je plakala, pretrnula od straha, i ni reč nije rekla…

Osetih najednom da je to moja majka i niz kičmu mi prostruja

Božji dah.

Razbio sam šivaću mašinu sirote udovice.

Ona je plakala, zgurena u jednom ćošku, ne misleći na šivaću

mašinu.

Da li postoji drugi svet gde bih imao kćer udovicu kojoj bi se

desilo to isto?

Naredio sam, kapetane, da se streljaju prestrašeni seljaci,

Pustio da se siluju kćeri svih očeva privezanih uz stabla,

A sad uviđam da se sve to zbilo u mome srcu,

I sve me to peče i guši i ne mogu ni da se pomerim a da se sve

to ne ponovi.

Neka se Bog smiluje, meni, koji se nikome nisam smilovao.
* * *

Rascvat slučajnog susreta

Onih što će zauvek ostati neznanci…

Jedini ravnodušni pogled koji nam uzgred uputi

Strankinja užurbana…

Znatiželjni pogled deteta koga vuče za ruku

Rasejana majka…

Usputne reči razmenjene

S usputnim saputnikom

Na usputnom putovanju…

Velike žalosti što su sve stvari tek sitni zalogaji…

Beskrajni put…

* * *

Počinjem da upoznajem sebe. Ne postojim.

Ja sam rastojanje izmedju onoga što želim da budem

I onog što su drugi učinili od mene,

Ili polovina tog rastojanja, jer tu i života ima…

Uostalom, to sam ja…

Neka se ugasi svetlost, ivrata nek se zatvore

Neka se samo šum papuča iz hodnika čuje.

Nek ostanemo u sobi sami ja i moj beskrajni mir.

Jeftin je ovo svemir

* *  *

OGLUŠAVANJE

Treba da sredim život, da raspremim volju i postupke.

Hoću to da učinim što pre, kao što sam oduvek hteo, s jednakim

rezultatom;

Al dobro je imati jasnu nameru, čvrstu samo u toj jasnoći, da se

preduzme nešto!

Spakovaću kofere za Konačnost,

Dovešću u red Alvara de Kampuša,

A sutra ću opet biti na istom, kao prekjuče – prekjuče što traje

večno…

Smeškam se jer unapred već znam da ništa neću biti.

Ali barem se smeškam; to smeškanje nam uvek dobro dodje…

Svi smo mi izdanici romantizma…

A da nismo izdanici romantizma, po svoj prilici ne bismo bili

ništa.

Tako se stvara literatura…

Bogovi sveti, tako se čak i život stvara!

I drugi su takodje romantični,

I drugi, takodje ne ostvaruju ništa, i bogati su i siromašni,

I drugi takodje provode život gledajući kofere koje treba

spakovati,

I drugi spavaju pored hrpe nedovršenih spisa,

I drugi su,takodje, ja.

Prodavačice na ulici što sviju robu izvikuješ kao da pevušiš

himnu,

Ti, nazubljeni točkiću u časovničarskoj radnji političke

ekonomije,

Sadašnja ili buduća majko onih koji su pali da bi se slomila

Carstva,

Tvoj glas dopire do mene kao poziv u nigdinu, kao ćutanje

života…

Skrećem pogled sa hartija koje nameravam da sredim ka

Prozoru odakle nisam video prodavačicu čiji sam glas čuo,

I moj osmeh, koji mi još ne silazi s lica, podrazumeva izvesnu

metafizičku kritičnost.

Izgubio sam veru u sve bogove pred pisaćim stolom koji

nameravam da sredim,

Suočio sam se sa svim sudbinama iz nehata što sam slušao onaj

glas sa ulice,

I moj umor je stari čamac koji trune na pustom žalu,

I s tom slikom, preuzetom od nekog drugog pesnika, zatvaram

pisaći sto i ovu pesmu…

kao neki bog, nisam sredio ni jedno ni drugo…

*  * *

ODLAGANJE

Prekosutra, da, tek prekosutra…

Provešću sutrašnji dan misleći na prekosutra,

I tako će već moći; ali danas ne…

Ne, danas ništa; danas ne mogu.

Postojana zbrka moje opredmećene vlastitosti,

Umetnuti san o mom stvarnom životu,

Pretpostavljeni, beskrajni umor,

Kosmički umor da bi se uhvatio tramvaj…

Ova vrsta duše…

Tek prekosutra…

Danas hoću da se pripremim,

Hoću da se pripremimi kako bih sutra mislio na sledeći dan…

Jer baš on je presudan.

Već sam skovao plan; ali ne, danas ne kujem planove…

Sutra je dan za planove.

Sutra ću sesti za pisaći sto da osvojim svet;

Ali svet ću osvojiti prekosutra tek…

Plače mi se,

Najednom me spopada želja da se rasplačem celim bićem…

Ne, ne trudite se da saznate ništa više, to je tajna, neću reći.

Tek prekosutra…

Kad sam bio dete nedeljni cirkus zabavljao me cele sedmice.

Danas me jedino zabavlja nedeljni cirkus cele sedmice mog

detinjstva.

Prekosutra ću biti drugi.

Moj život će slaviti pobedu,

Sve moje prave vrline pametnog, načitanog i iskusnog čoveka

Biće oglasom obznanjene…

Al oglasom od prekosutra…

Danas hoću da spavam, sastaviću ga sutra…

Koja bi mi predstava danas mogla ponoviti detinjstvo?

Čak iako sutra kupim ulaznice,

Tek prekosutra je dobra predstava…

Ranije, ne…

Prekosutra ću zauzeti javni stav koji ću razmotriti sutra.

Prekosutra ću napokon biti ono što danas nipošto ne mogu biti.

Tek prekosutra…

Pospan sam kao što je hladno psu lutalici.

Strašno mi se spava.

Sutra ću ti govoriti reči, ili prekosutra…

Da, možda tek prekosutra…

Vreme koje dolazi…

Da, vreme koje dolazi…

* * *

OBLACI

U tužnom danu moje srce tužnije od dana…

Moralne i gradjanske obaveze?

Zamršeno klupko dužnosti, posledica?

Ne, ništa…

Tužan dan, čamotinja…

Ništa…

Drugi putuju (putovao sam i ja), drugi se greju na suncu

(Grejao sam se ija, ili sam zamišljao da se grejem),

Svi imaju pravo, ili život, ili simetrično neznanje,

Taštinu, radost i sposobnost prilagodjavanja društvu,

I iseljavaju se da bi se vratili, ili da se nikad ne vrate,

Na ladjama koje ih jednostavno prevoze.

Ne osećaju da ih smrt prati na svakom odlasku,

Da neka tajna čeka u svom dolasku,

Da se neki užas krije u svemu novom…

Ne osećaju: zato su poslanici i bankarski činovnici,

Idu na igranke i bave se trgovinom,

Odlaze u sva pozorišta i poznaju svet…

Ne osećaju: zašto bi morali da osećaju?

Odeveno stado iz božijih torova,

Pusti ga da prodje, okićeno vencima za žrtvu,

Pod suncem, razdragano, hitro, puno sebe…

Pustite ga da prodje, ali, avaj! Idem i ja sa njim, bez venca,

Ka istoj sudbini!

Idem sa njim bez sunca koje osećam, bez života koji imam,

Idem sa njim bez nepristajanja…

U tužnom danu moje srce tužnije od dana…

U tužnom danu svih dana…

U tako tužnom danu…

*  *  *

BOLJA JE PTICA…

Bolja je ptica koja prolazi i ne ostavlja traga,
nego životinja, za kojom ostaju stope u zemlji.
Ptica prolazi i zaboravlja i tako mora biti.
Životinja kazuje da je nekada bila
tamo gdje je više nema,
a to ničemu ne služi.

Sjećanje, to je izdaja Prirode,
jer jučerašnja Priroda nije Priroda.
Ono što je bilo više nije ništa
i sjećati se znači ne vidjeti.

Prolazi, ptico, prolazi, i nauči me prolaziti.

* *  *

NA SVIJETU…

Na svijetu, sama sa sobom, ostaviše me
bogovi, koji svime raspolažu.
Ne mogu ništa protiv njih: ono
što mi daju primam bez riječi.
Tako se i žito pod vjetrom povija,
a kad vjetar prođe, ono se podiže.

* * *

ODA

Dođi, sjedni do mene, Lidija, na obali rijeke.
Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje.
da život prolazi, a mi se ne držimo za ruke
(Držimo se za ruke)

Onda ćemo misliti, velika djeca, da ovaj život
prolazi i ne staje,ništa ne ostavlja i ne vraća se,
odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini,
dalje od bogova.

Opustimo ruke jer nije vrijedno da se umaramo.
Uživali, ne uživali, prolazimo kao rijeka.
No treba znati prolaziti sasvim spokojno
i bez velikih uzbuđenja.

Bez ljubavi, bez mržnje i strasti koje podižu glas,
bez zavisti koja previše uznemirava oči,
bez briga, jer i s njima rijeka će jednako teći
i uvijek će odlaziti prema moru.

Volimo se spokojno, misleći da možemo,
ako hoćemo, izmijeniti poljupce, zagrljaje, milošte,
ali bolje je da sjedimo jedno pored drugoga
i da gledamo kako rijeka teče.

Naberimo cvjetova, uroni u njih i ostavi ih
u svom krilu, nek njihov miris blaži ovaj trenutak-
ovaj trenutak kada smireni ne vjerujemo ni u šta,
nevini pogani propadanja.

Bar ćeš ako postanem sjena, sjetiti mene poslije,
a da te sjećanje na me neće opeći ni raniti,
jer nikad se ne držasmo za ruke niti se poljubismo,
niti bijasmo drugo osim djeca.

I ako prije mene poneses obol mračnom brodaru,
neću morati da patim kad te se budem sjećao.
Bit ćeš mi blaga u spomenu kad te se sjetim na obali,
tužna poganko s cvijećem u krilu.

* * *

Para ser grande, sê inteiro: nada

Teu exagera ou exclui.

 

Sê todo em cada coisa. Põe quanto és

No mínimo que fazes.

 

Assim em cada lago a lua toda

Brilha, porque alta vive

* * *

 

Песник је мајстор претварања.

Тако се савршено претвара

Да лажни бол претпоставља

Болу који стварно осећа.

 

А у болу прочитаном

Читаоци препознају

Не његова бола два

Већ бол што не осећају.

 

И тако се у круг врти

И забавља разум тиме

Воз тај мали на опругу

Што по срцу носи име.

 

Да сам песник задојен философијом

А не философ с песничким склоностима,

Волео бих лепоти ствари да се дивим,

Да откривам у неприметном, у ситницама,

Поетску душу универзума.

* * *

Небројени у нама живе,

Ако мислим или осећам, не знам

Ко је тај што мисли ил осећа.

Ја сам само место

Где се мисли и осећа.

 

Имам више од једне душе.

У мени је више ја од овог једног мене.

Ипак постојим

Према свима равнодушан.

Све их ућуткам: говорим ја.

 

Унакрсни импулси

Свега што осећам ил не осећам

Боре се у овом мени који сам.

Али ја пажњу не обраћам. Не диктирају ништа

Оном мени кога знам: пишем сам.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s