Dimitra Kotula (Δήμητρα Κωτούλα) – pesme

Odluka

To je svetlost koja pada u svetlost.
Zaslepljujuće more koje će trajati.
Horizont koji se gubi u očajanju horizonta.

Ruža zalaska povlači se šumeći.
Čista tišina peva u našim venama.
Nešto je uporno u vazduhu
– kao odluka –
neisporučeno i duboko.

Pogledaj.

Pogledaj u to
malo krhko lice koje se pomalja.

Zavoli to.

Pejsaži

Dan je leden.

Neživo krilo jutarnje svetlosti
lebdi prozaično
suprotstavlja se.
Miris sláne i crveno lišće platana magleći se.
Sveže brazde tečne prve supstance
moje ruke
neposredno meni date
nagrižene željama
kušane blatnjavim pohotnim nostalgijama
s punomoćjem se orijentišu.
Ostajući veran toj svetlosti
saznajem tačnije sebe samog
sećam se tačnije sebe samog
izvan svakog predviđanja i realnog.
Kako se tiho dimi jesen.
Šuma moje nadražene svesti ponovo je uznemirena.
U letu je.
Zvuk je crveno koje iščezava u mojim ustima.
Zatvori oči
Zatvori do kraja oči pred –

Ja ti i to.

Šaka tuge rasipa se iznad mora.
More ima trijumf.
Mi nemamo ni to.
Samo par naših ruku
belih među zelenim
nagriženih željama
kušanih blatnjavim pohotnim nostalgijama
pozajmljenih ruku
živih
za trenutak malo svetlijih
poništenih
mala nasilna vojska zapovedne beznačajnosti
samo par naših ruku
– bez krila –
Ruku koje se odmotavaju i umotavaju obećanja
obavezujući propadanje da dâ otkaz.

Ja ti i to.

Užas reči koja se dodaje užasu druge reči
dok ležimo
ćuteći
u tami
i gledamo jedno drugo

dok se držimo
ćuteći
čvrsto

a srce ne traži

zašto smo siromašni

samo diše ritmično

u večitom bijenju.

Pejsaži

II
À la manière de Paul Auster

Ne
u razbuktavanju plamena
ili ekscesu lepote
nego –

Između smrti i smrti
šta je bilo to što je svetlelo s gorčinom
i što se gorko
zadržalo u oku što posmatra
nezadrživo krvarenje
iz jedinstvenog plavog.

Želim da osetiš to plavo
boju odbijanja i potpune posvećenosti
i ništa drugo
kako je proživelo u meni čitave te noći
strašnu agoniju
ni zbog čega drugog osim njega samog
i kako je raslo rasipajući u meni
praveći u meni potpuno tu reč.

Želim da osetiš to plavo
boju samoće i neizvesnosti
i ništa drugo
dok vazduh i zemlja bukte
u pijačnom rasplamsaju slučajnosti
kovitlac u razdraženom vazduhu
koji nigde ne naseljava.
I da posle ja moram da ti spominjem
da moram da imenujem susret
kad ove noći veličanstvena boja
i ono nešto večito
što smo konačno izgubili u njemu –

Ne mogu to više da slušam.
Jezik nas neopozivo udaljuje od onog što jesmo
i svaka reč je drugo mesto
nešto što se premešta
rečito i smrknuto u njemu
potpunije
sleplje od oka.
I nigde u stvarima nema spokojstva.
I nigde u stvarima takvog plavog.
I ništa se ne može spasti imenovanjem
pa ni same ove reči
kojima ti govorim – večeras –
neobično tronut
potaknut njima
a kako je rasla
nežna rasipna sila
raspršujući u meni
i

Ništa ti ne bi dale ove reči
osim čistog zurenja u jednu boju.
I ništa ti ne bi dale ove reči
osim nepredvidljivog horizonta
koji je naše odbijanje da poverujemo
da su nas nekada davno izneverili –

I kao da nikad nije bilo ovih reči.

I kao da nikad nije bilo ovog plavog.

Snapshot

Čujem te –

Da, jesi.

Tanka koža širi se po mom jeziku.
Miluje ga.
Tanka koža miluje moj jezik.
Moje ruke odjekuju pune plodova.
Pune napuštenosti.
Ono što će se odigrati u priči
odigrava se sada u mojim rukama.
Duvaš kroz moj dan.
Iznenađuješ ga.
Tvoj miris uznemirio je moj dan.
Kovitla se.
Pada.
Moj dan se kovitla i pada u tvoj dan.
Moje srce
topla poslušna usta
koje je namirisano milovanje tvog srca
osudilo da preživljavaju
širom otvorena
mucava
bez usana.

Causa Artis

3

Mogu da ti oduzmem reči
rekao je vetar
ali ne i smisao.
Svetlost ne sasvim svetlost
ne sasvim svétla
njiše neuređene oblike na zidovima.
Sad bi već mogao lako da je opišeš.
Ubeđen si
(ubedila te je)
da ’demoni koji jure iza hartije’
– zanoseći ti misao tako bezobrazno –
dolaze od darežljivo čovekoljubive ruke
i naučio si svoje upaljeno čelo
da će dolaziti
da će ponovo dolaziti
posmatrajući – kapaka zatvorenih ispod pogleda –
prazan prostor u tebi
tražeći prostora od praznog prostora u tebi
tražeći ti telo.

Vetar tka ništa ni od čega – nas tka
Topla kiša popodneva ispunjava prozor kapima
Lišće se nehajno mrda tražeći: promena
                        što znači: ovaploćenje

Trenutak
– tačno odgovarajući trenutak –
između vremena ondašnjeg i vremena sadašnjeg
konačno se pokazuje dovoljnim

nešto bezimeno
otvoreno
nešto što liči
(po iznenadnoj kiši)
sa zadovoljstvom
daje nevoljni pristanak

*
pesma
– alibi za ovu neuređenu buku –
zabrinuta je:
sačinjena od reči
reči samo.

sa grčkog preveo Vladimir Bošković

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s