Силвија Плат – песме

Обешеник

За корен мојих власи неки ме бог захвати.
И сиктах у плавим крузима, ко пророк у пустињи.

Ноћ одскочи из вида ко веђа гуштерова.
Белина голих дана увуче се у дупље.

Досада стрвинара привуче ме том дрвету.
Да је он на мом месту, исто би учинио.

 

Песма безумне девојчице

Чим склопим очи, свет смртно настрада;
отворим – он се опет цео роди.
(Дакле, у слике моје главе спада).
Звезде у плавом и црвеном плешу,
и суде о том несмиреном лешу:
чим склопим очи свет смртно настрада.
У кревету те усних, тако рада
да с твојом песмом љубав ми се нуди
(она у слике моје главе спада).
Ал паклен свет је, Бог са неба пада:
стижу серафи и сатански људи.
Чим склопим очи свет смртно настрада.
Чудан, у чудном враћаш ми се, мада
ја сам старица, име ти не памтим
(оно у слике моје главе спада).
Волим уместо муње што запламти
кад рика грома пролећу се нада.
Чим склопим очи свет смртно настрада.
(Дакле у слике моје главе спада).

Огледало

Ја сам сребро и тачност. Без предубеђења
тренутно гутам све што видим
какво јест, без магле симпатије и непријазности.
Нисам сурово већ правдиво,
квадратно око умањеног бога.
Скоро увек созерцавам супротни зид.
Ружичаст, у боровини. Гледам га толико дуго
да поста мог срца део. Али, и он чили.
Лица и тама деле нас, увек, изнова.

Језеро сад сам. Жена се приклонила
мојим пределима, у потрази за собом,
да се опет врати варљивости свећа ил месеца.
Видим њена леђа и верно одражавам,
награђује ме сузама и дрхтавицом руку,
без мене не може. Час дође, час оде.
Изјутра њено лице замени тамнину.
У мени утону као девојка, а сад, сваког дана,
ко страшна риба плива к њој старица.

Секући воду

Црно језеро, чамац црн, два силуете од црног папира.
Где црна стабла воду пију?
Њихове сенке већ Канаду грле.

Светлашце кроз воденцветове.
Листови нас не пожурују:
ток су, околиш, мрачан је савет њихов.

Хладноћа светова весла дрма.
Дух над тамом је у нама, риболовцима.
Окрајак лица опроштајни, бледа рука;

Звезде се отварају међ љиљанима.
Не ослепљује ли вас ћутање сирена?
Јер је то ћутња пренеражених душа.

Госпођа Лазар

Учиних опет то.
Једанпут на сваку деценију
мудра постанем –

сој ходајућег чуда, моја кожа
блесне нацистичком лампадом,
моја десна нога –

притискивач постане,
моје безлично лице, удостојено
бива јеврејским цртама.

Узмите салвету
о душмани моји.
Ужасавам ли вас?

Нос, дужице, зуби сви?
Задах из ждрела
нестаће за дан.

Ускоро, ускоро, плот
прогутана јамом гроба
лепо ће ми стајати,

а ја сам жена са осмехом.
Тек ми је тридесета.
И, као мачки, још девет пута ми је мрети.

Ово је трећи већ пут.
Какве отпатке
уништим сваке декаде.

Колико милиона власи.
Грицкајући семенке, маса
пробија се да осмотри,

како ће ме распети од руку до ногу –
у великом стриптизу.
Даме и господо,

то су руке моје,
моја коленца.
Сама кост и кожа,

а ипак, ја сам та жена.
Први пут сам имала десет.
Десило се случајно.

Други пут, намеравала сам
да не вратим се никад.
Дохвативши се резе, заклопих

морску шкољку.
Морали су ме звати, звати,
и стругати љуштуру, лепљивог бисера ради.

Умирати,
то је уметност, као и све остало,
а мени особито иде од руке.

Мени то тако страшно иде од руке,
мени то иде као подмазано.
Може се рећи, то је позив мој.

Лако се одради у соби.
Лако, без покрета.
Театрални

повратак усред бела дана
на исто место, са истим лицем, истим грубим
разонођујућим криком:

“Чудо се десило!”
То ме разбије.
Тај судски позив

за прегледање ожиљака, позив
за ослушкивање срца мог –
оно одиста куцка.

И то је позив, драгоцен позив
за реч, ил дотицај,
ил капљу крви,

ил влас, ил парче одежде.
Дакле, дакле, Хер Докторе.
Дакле, Хер Душманине.

Ја сам ваш опус,
ваше драгоцено
чисто златно чедо.

Скривена у крик.
Вртим се и горим.
Не мислите да не ценим вашу бригу.

Пепео, пепео –
варјачом промешајте.
Плот, кости, ничега нема –

само парче сапуна.
Венчани прстен.
Златна пломба.

Хер Боже, хер Луциферу,
чувајте се,
чувајте.

Из пепела
риђокоса устајем
и мушкарце као ваздух гутам.

Сатани

Месечинаста мисао твог ока
налази начин елипсе да мења
над тлом логике: анђели, пролока,
под поклопцем су, у сну ускраћења.

Комети црних тинти заповедај,
у поплавама белог света теци.
Застри правила поподневног реда,
фотографије божје нагнај сенци.

Сјај кула змије у супротност мења;
клицу сочива постању приведи,
слику ти пламну у тачки рођења
да, кад се дигне, нико не повреди.

Предај планету негатива мери
сунце ниједан сат да не помери.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s