Џон Дон – Безразличност

Могу да волим и искрено, и претворно; и бива

да волим жену маловерну и отровну ко игла;

и ону што се осамљује, и ону што се игра;

ону што влада државама и градове оснива;

ону која ми поверова и ону што покуша;

ону која још увек плаче ко сунђер што пенуша

и ону чија, стегнувши се, не плаче никад душа.

Могу волети једну, другу, опет се заљубити;

могу волети било коју, не мора верна бити.

 

 

Зар неће нека моја мана од мене те одучити?

Као матере твоје, зар се ти памети не дозиваш?

Ил су све мане потрошене, па би да нове откриваш?

Ил задржаваш мрву страха да ће те други мучити?

Ми не живимо онај живот који остали воде;

још двадесетак таквих жена могу да ме заводе;

пљачкај ме, али не везуј ме, и пусти ме да одем.

Морам ли ја што пропутовах кроз твоја била смерна

постати роб твој само зато што си остала верна?

 

 

Верна ћу да певам песму свог јединог посланства;

оним најслађим у љубави, разноликошћу, закле се

да то до сада није чула – претећи главом затресе.

И оде љута, ал се врати, после предугог странства,

и рече: “Нека неверници што воде љубав страсну

не помисле да поставиће на лик љубави маску,

да ће за закон поставити непромену опасну”.

И још им рече: “Јер сте верни, друга вас чека драма:

онима ћете бити верни што неверни су вама”.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s