Даринка Јеврић – песме

МОНОЛОГ ПЈЕСНИКА

Шта сам то зидао?
плашим се да именујем:
около распршена грађа: старинске књиге, пороци,
снови, године, живи креч – најприје разлажеш
па сабираш значења тајна.

Таквим малтером зидах опеке пролазности,
уз саму ивицу неба видиковац постављах

да птице слете на озарење,
сврати и одахне сам Бог

Тапије и скице нисам прибављао,
никаква уздарја – увијек
почињући ни из чег: чежњу сам
у облик преобраћао,
жудњу трепераву – ко древни неимари.

Па гдје је грешка?
висак се вазда у понору њише
обноћ темеље нагриза мјесечина
виле бацају чини.

Шта сам то зидао и
гдје бијах подучен грешно?

ОД ТЕБЕ ДО МЕНЕ

од тебе до мене

очи везиље два бола свјетлости

јесен и опасности мудрости болују у мојој глави

од тебе до мене

тихе арије понорница

ти моја оаза

ти крчаг сахарске воде

ти нож у грлу срне

ти лелек дурмиторски

ти јесен моја болесна

од тебе до мене

то не можеш описати нит псовком пребољети

ти враћање без повратка

ти минут на смрт осуђеног времена

ти бдење грудобо…

ДЕЧАНСКА ЗВОНА ИЛИ СВЕТКОВИНА СРЦА

ћутим
вјековима ћутим твоје име
слутим како ми послије киша болујеш косу
и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом

и ни молитве не разумијем
кад падам у бездан за твојим челом

због тебе кћери јерусалимске
све чедне а удове јесу
и утве златокриле рањавају паучину
снивају
како ти из образа кљују вино
и круне од руку дукате од чиста злата
невјестинске
чемерне кад у невакат дођу

руке ми под најдоњим каменом дечанским гњију

ти светац и помор библијски
ти седми светогорски монах
ти мојих девет Југовића и бол царице Милице
љепото
што је не видјеше очи ни цара ни ћесара
нит младе Гојковице
походе ли те кћери јерусалимске
љубави
руку само преко бока да ми пребациш
могла бих ја да цвјетам и бременим сваког
прољећа

грло само да ми дахом опалиш
могла бих ја дојити и девет Обилића
(леле ако залелечу дечанска звона
па ти се лик са фрескама помути)

а понека птица заборави лет
остави гору и олтар сања
везиље му украду очи
на превару га преко ријеке преведу жедна
а крв би његова укротила све водопаде свијета

а клијале су под бедемима неке очи
и завидјела ми Гојковица
за осјеку што дугујем крви
грешна се дому враћам
са клетвом дечанских звона у ушима

прашћај љубави

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s