Давид Албахари

Танана је линија која раздваја свет јаве од света сна. Већина људи и не примећује, него се препушта својим унутрашњим часовницима: када отворе очи, будни су; када их затворе, време је за снове. Кажу да сви, кад заспимо, стално сањамо, само што неки памте снове, док их други забораве још пре него размакну трепавице. Кажу, такође, да нам Бог, уколико пожели да се обрати неком од нас, говори док сањамо, јер да се појави на јави, сагорели бисмо од његовог сјаја и лепоте. И у сну, додуше, треба бити обазрив. Није се једном десило да су неки, који су дубоко и дуго сневали, толико одлутали да нису стигли на време да се врате. Такви после чуче код линије раздвајања, која с оне стране делује као какав грдан зид, и чекају да се отворе двери кроз које ће се вратити у свет, а када се врате у свет, виде да више ништа није исто као пре. Због тога је добро имати на уму речи Сузан Зонтаг која је говорила да не жели да снови тумаче њен Живот, већ да њен Живот тумачи снове. Спиноза је, наравно, сматрао да су снови бесмислица, празноверје које се рађа из страха. Едгар Алан По је тврдио да је све што видимо само сан утиснут у другом сну. Много векова раније, Чуангце је умро не знајући да ли је човек који сања да је лептир или је лептир који сања да је човек који сања да је лептир. А ја, када сам био мали, стрепео сам од могућности да сам тек лик у нечијем сну, те да је довољно да се тај незнани сневач пробуди да би се мој Живот окончао. Сваки пут када би нешто треснуло, препао бих се и, укочен, не трепћући, ишчекивао крај. Ни данас не знам да ли је моје страховање било оправдано, и понекад, за сваки случај, ходам на врховима прстију, несигуран на којој страни се налазим, у свету јаве или свету сна. Можда због тога верујем у тишину,  иако сада знам да нема ни сневача ни сневаних, односно, да је свако од нас свој властити сан, који нико други не може да сања. Нико осим уметника. Једино су они у стању да неприметно прелазе линију раздвајања између јаве и снова, да походе уснуле, и да затим својим делима, речима или сликама, звуком или гласом саопште буднима оно што су дознали у свету испод очних капака. Да нема уметника, вероватно бисмо постојали у свету без димензија, налик на сенке које сањају друге сенке, ништа више. Захваљујући уметницима, свет нам се приказује у потпуности, у пуноћи која би нам иначе промакла. Без њих, безброј копрена неразумљивости стајало би између нас и света, а линија између јаве и снова била би непрелазна или тешко проходна, нејасна и неразумљива. У Талмуду, можда баш због тога, пише да је непротумачени сан као непрочитано писмо. Уметници, дакле, поготово ликовни уметници, који нису спутани речима, омогућавају нам да прочитамо писма која би остала нагомилана у тешко доступним одајама наше свести. Они сликају своје снове, а њихове слике, као какви прозори, отварају пролазе кроз које улазимо у себе и откривамо право лице света. Ми смо свет, свет је сан, сан је слика, слика смо ми. Круг је затворен. Остаје нам још само да станемо испред слика и да почнемо да сањамо.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s