Бошко Петровић

БЛАГОСЛОВ

Нека буде тихо у теби мириса ђачке књиге

пре сна: нека буде у теби његов провидни мирни океан.

Нека буде тихо у теби свежега горког лишћа.

И нека тихо сипи киша у теби,

по равницама. Блага црном и тешком.

А та земља, нека те

сигурно држи на тлу.

И нека гори светлост у теби, тихо, иста

која ти се жари над малдом косом.

(Она ће – нека и то буде у теби – згаснути.)

И нека буде у теби, ако хоћеш,

велике туге меланхоличних дугих сутона,

зоре када мирише мраз,

куће кад миришу на ватру.

И пса што јури да ти радосно лизне руку.

Нека буду у теби ствари.

Оне немају смисла.

Нека буде у теби.

Ал ако и упиташ шта су,

ако посумњаш у њих,

нека буде у теби да им се узмогнеш вратити.

С неповређеним другарством, у једнакости, али

само ти знаш шта је време. Знај га. Нека

буде у теби.

Нека буду у теби.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s