Емил Сиоран (Пад у Време)

…Против тврдње из Веданте, душа је природно наклоњена многострукости и разликовању: она се расцветава само усред привида, а вене ако их разобличи и одбаци. Пробуђена, лишава се својих моћи, и није у стању да покрене нити да подржи и најмањи стваралачки процес. Пошто је ослобођење супротно од надахнућа, њему се посветити за једног писца једнако је одустајању, ако не и самоубиству. Ако жели да ствара, нека следи своје добре и лоше склоности, нарочито лоше; ослободили их се, удаљава се од самог себе: његове беде су његове могућности. (…) Производити, „стварати“, значи забранити себи оштроумност, имати одважности или среће па не примећивати лаж разноликости, варљиви карактер многоструког. Дело је остварљиво само онда кад себе заварамо у погледу привида; чим престанемо да им дајемо метафизичку димензију губимо сва своја средства.

Ништа не подстиче као преувеличавање ситница, одржавање лажних супротности и расплитање сукоба тамо где их нема. Када бисмо то себи ускратили, уследила би општа јаловост. Само је илузија плодоносна, једино је она врело. Захваљујући њој човек ствара, рађа (у сваком смислу) и прилагођава се сну о разноликости. (…) Што се више укорењујемо у привиде, плодоноснији смо: сачинити једно дело значи пригрлити све неспојивости, све фиктивне супротности којима се заносе немирни духови. Писац би, боље него ико, морао да знашта дугује привидима и обманама, да добро пази да не постане равнодушан према њима: ако их занемари или разоткрије, самог себе онемогућава, укида своју грађу, нема више чим да се бави. А ако се затим окрене апсолутном, ту ће у најбољем скучају пронаћи насладу у отупелости…

* * *

Можда би требало да се бавимо само собом: нечасно је, недостојно је судити о другом; ипак то раде сви: уздржати се значило би поставити се изван човечанства. Пошто је човек огорчена животиња, свако мишљење које износи о својим ближњима сродно је оцрњивању. Није да их не би могао хвалити; али у томе доживљава упадљиво мањи осећај задовољства и снаге него кад о њима говори ружно. Омаловажава их и осуђује дакле не толико да би им нашкодио, него да би очувао у себи остатке гнева, остатке виталности, да би умакао депримирајућим последицама које за собом повлачи дуготрајна примена презира.Не користи клевета само клеветнику; она помаже у једнакој мери, ако не и више, оклеветаном, али под условом да је снажно доживи. (…) Ружно које о нама говоре, као и зло које нам чине, вреди само ако нас рањава, ако нас шиба и буди…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s