Оскар Вајлд

Тaedium vitae

Ножима младост моју заклати, па ходити

у лакејском оделу задњег међ вековима,

лоповски длан пустити да вршља по сновима,

душу прљати, женским пунђама угодити,

постати лакеј Среће. Кунем се, нисам за то!

Посташе такве ствари давно мање за мене

од морске пене што је попрскала гребене,

мање од празне чашке коју је летње злато

дотакло: јер је боље бити даље, по страни

од њих који клевећу мој живот изабрани,

бољи је кров простака који се случајно нађе,

боље је привремено уточиште и стреха,

но враћати се у ту заглушну пећину свађе

где први пут ми душа пољуби уста греха.

Философ

Империја је Џин на стакленим ногама:

исцрпи сву моћ своју, и замре лик првенац.

Наше острвце ћути, свену ловоров венац,

и витештво и част – све је сад прах огаван.

Слободе разуздан глас замуче у мукама!

Па бежи, душо моја, што постидно сведочиш,

скриј се од овог срама; зар је за твоје очи

презрен пук трговаца – у њиховим рукама

ни гроша ум не вреди, и нема достојанства!

Немам снаге да трпим лупештво ово бедно

које од давног доба наслеђа корен сплете.

Зато, испари, душо, доста је мучног странства,

раствори се у уметности и памти – није вредно

ни с Богом бити, ни са онима што Му се свете.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s