Љубомир Симовић

ЗВЕЗДА ПУТНИЦА

1.

Да ли те ико на крају пута чека?

Је ли ти небо празно без човека?

Или си мрачна што знаш да горе има

Једно још мрачније сунце, из кога бије зима?

Или знаш таму јутра које не осване?

И колико пепела од једног сунца остане?

2.

Је ли твој сјај твој говор? Јеси ли

засјала кад су те о језик обесили?

И кад ми се глава с блатом помешала

поруку ми шаљеш с небеских вешала?

И док ме је џелат у конопце плео

шта сам то у твоме сјају разумео,

па ћутим пред људима што ме хлебом госте

и пред судијама спремним да опросте?

БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА

Бије бати наш, богме својски распалио,

пуца нам кожа, лете мрвице меса;

бије сат, бије два, бије три,

откуд му толико штапова и беса?

Удара богато, удара од свег срца,

већ му се лице од напора криви,

губи дах, застаје, предише; више не може,

и пада мртав уморан а ми – живи.

Поређају нас везане уза зид,

пуцају у нас – прска лобања,

прска цеваница, подлактица;

отежамо од олова у телу.

Дође вече. Уморили се стрелци.

Одвезују нас, псују нам бога и мајку.

Са стрељања се враћамо кући к`о с посла

и док се кући подгрева вечера,

жене нам крпе рупе у оделу.

После вечере прегледам домазлук:

закрпим кров, подупрем ограду,

накупим кишницу у каце и оранице.

Уто и спавању време. Пре но што заспим,

кажем жени: Вешаће ме у пет;

гледај да ме пробудиш нешто раније.

Ујутру: вешала нова новцата, чврста,

ужад јака, џелати обучени;

руку на срце, ничему замерке нема.

Вешају нас брзо, вешто и лако.

Висимо тако обешени до мрака.

Време је вечери; скидају нас, а ми живи.

Сви нас псују и туку, али ако.

Сутрадан зором довуку трња и дрва,

наслажу ломачу за њу нас голе вежу,

принесу шибицу, потпале,

и гори тако, гори недељу дана;

цела варош од пепела посиви.

Кад све догори, ми изиђем из дима,

Краљица пада у несвест, а краљ

трља очи и гледа нас запрепаштен:

„Сунце вам ваше, па ви опет живи!“

Растржу нас коњма на репове,

распињу нас на точку,

секу нам главе, руке и ноге. Страшно!

Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,

не знамо зашто, а није ни важно.

Судијама је већ свега тога доста!

Смењују стрелце, отпуштају војнике,

вешају џелате: они им као криви.

Па опет на нас: те топузином, те топом,

те вешај, те сеци, те кољи! А ми – живи.

„Ту нешто није у реду“ – шапће народ-

„то неко штити судије од греха!“

А и нас каткад хвата зебња пред сан:

нисмо бесмртни, неће то дуго овако,

доћи ће једном и нама крај,

нећемо издржати, и умрећемо – али од смеха.

 

ДАЛЕКО У МЕНИ

Не могу да те победим јер ме никад ниси поразио,

кажем себи.

Волим вечери које наилазе, златне и топле,

и да легнем тамо где тихо букти трава.

Оставићу све, и песме, не би ли се вратио самом себи.

Она ће писати сузна писма и сањати пожаре шума,

али ће бар имати себе. Ја остајем,

као увек осмехнут, и на мојим малим грудима

биће још места за њену кудраву главу.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s