Душан Матић

САМОЋА

 

Тугу не можеш описати.

Она је поплава која носи све пред собом

подрива куће,

рије насипе,

ваља брегове.

Човек је премлаћено псето ником потребно.

Мрзим тугу.

Тугу не можеш изразити.

Она је пожар који тиња годинама

и букне,

очас плану шуме,

нестану градови.

Човек је васељенски леш који нико

не може познати.

Мрзим тугу.

Тугу не можеш судити.

Она је увек камен о врату дављеника

занавек везан.

Смирај је само на дну

које се измерити не да.

Човек – пламен

враћа се у камен.

Мрзим тугу.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s