Драган Јовановић Данилов

ДАВНО ИЗГОВОРЕНЕ РЕЧИ

Не говорим речима већ ћутањем
за које ми је потребан одјек.

Огледало је мој саговорник
застрашујуће ћутљив, а моја обавештеност
толико савршена да одмах заборављам
шта се малочас догодило и која је реченица
напустила моја уста.

Али, наше се давно изговорене речи
нама враћају из дубоких кланаца,
са планинских врхова прекривених снегом,
из предела који су постали ненастањиви
и, дабоме, из шумног градског врења,
ужаснуте сазнањем да још увек постојимо
у неком кутку града.Наше нас давно изговорене речи посећују
сваке ноћи, израњајући из тамних бездана,
хотећи да нас венчају са нама самима.Али ми не можемо чути оно што смо изрекли,
нити знати зашто смо још увек овде крај завесе
коју на полуотвореном прозору ветар повија,
доносећи лишће на коме никада нећемо
написати свете књиге.


* * *

КОНЦЕРТ ЗА НИКОГ

У сваком случају, ја нисам неко
ко је икада умео да се опусти.
У сасвим обичним данима страх је био
моја једина покретна и
непокретна имовина.

Сећам се жена послатих од Богова –
за самотних вечери пратио сам их
на улицама, јер мишљах да су у њима
златоносне реке. И мишљах, пролазећи
крај месаре да изненађујуће је што се
о куки уместо одране
животиње не налазим ја.

Мртви одавно не спавају добро
јер нису изрекли своје последње речи.
Авети које пребивају у мојој библиотеци
прилазе ми као Лотове кћери оцу.
Постојим у свему што дрхти: о, тело моје,
увек, увек уморно, само још пусти трг
зна где ће нас одвести ноћ.

* * *

ПОТОП

Нико не слуша океан, јер од тога
може да се полуди.

Из планина је дошла лабудова песма.
Никада ниси чула такву тишину – она је налик
широкој пучини, а пучина је оков.

Бог је циник и калкулант –
уместо да изда разуман налог:
учите стране језике, допустио је
неспоразум и послао потоп.

Надире силна вода.
Али, авај, није потоп то што вода
потапа планине и плави свет.
И нема потоп ничег заједничког
с ковчегом, Араратом и човеком
чије је име Ноје.

Прави потоп је ова тишина коју још није
стигло проклетство Вавилона.
Ћутање далеко од речи које су му
претходиле.

* * *

СПАЉИВАЊЕ РУКОПИСА

Песник, као и гавран, рађа се већ стар!
Сто ми је година и време је
да у спокојној овој журби спалим
рукописе који су били део мог тела.
Не може се у руци држати реч.
Нити напољу треба да остане оно
што потиче изнутра. Осветлио сам своје тамнице.
Дуго сам дрхтао и чинио да други дрхте.
Сада се враћам својим стопама у снегу
да избришем трагове пролаза.
Спаљујем песме као варке
које светлуцају да би ме подсетиле на себе.
Никог не занима ничији бол, ето,
зато сам себи приредио забаву.
Велики мир окружује ову ватру. Горе песме
као изасланици које увек шаље неко други.
Горе најлепше могуће речи, да више не буде трагова.
Недовршен је сваки покушај.
На кога се овај зид срушио?
Ни последње жеље пред погубљење немам.
Спаљујем све рукописе осим овог.
Ко ме у овом тренутку не види,
тај ме никада није видео.

* * *

ЛИЦЕ

Непотопљив брод је
лице људско.

Кад ти читам песме,
ја их заправо пишем.

Ти ме неко време слушаш,
а онда одлазиш остављајући ме
самог да беседим са твојом
одсутношћу.

Брзином глечера
тонем ка дну снова,
тамо где почиње стварност.

Тај пусти ноћни трг и ја
више смо него обични
пријатељи.

Не знам колико ћу још
овуда ходати, али знам да никада
нећу имати друго лице.

* * *

ГАВРАН И ЈА

Тог гаврана на ледини,
ја сам ту сместио.

Ја сам га укадрирао,
насликао и нахранио
својим памћењем.

Заузврат, он мене греје
сунчаним телом.

Храбри ме да опишем
речима свет који мене
описује изнутра.

Лако је гаврану –
харизматичан управо зато
што се не труди да то постане,
он не мора писати.

Тако савршеном, њему је
довољно да мене посматра
како пишем.

* * *

СВЕТО МЕСТО

У тој уклетој, малој вароши
имао сам и ја своје свето место –
угодно склониште топлог голубарника,
где голубови за мене безимени,
обитаваху у плашљивој пометености.
У свето време сумрака, кад тајанствено
мешаху се флуиди дана и ноћи,
под дрхтавим трешњевим гранама
што скривале су пола града,
гукали су у правди своје путености,
као да славе неки само њима знан
празник.
Неки су живели жалосно и немо, безмало
као старци, рецимо голуб и голубица,
одани,
сабласни пар, један је био
преиспољена хуља –
отимао је зрневље, терорисао остале,
чак се
залетао на мачоре и пацове, те тамне
принчеве
овог света, неки су се издавали за моје
пријатеље, а било је и голубова за које
нећу
погрешити ако кажем да су били
моја браћа.
Нека тиха туга, као после вођења љубави,
сколила би ме када бих оне остареле
и немоћне морао уз мердевине
носити горе
до легла, а кадикад, пронашао бих
у голубарнику
или тик око њега, цркнутог голуба.
Кажем, имадох и ја свој олтар у уклетом,
малом граду у коме ме нису волели.
У данима осаме, пред тим голубарником
молио сам се, молио, ни сам не знам чему.

* * *

НАША ДЕЦА
Наша деца су безочна.
Наша деца су подивљала
и могу учинити шта им се прохте.
Наша нас деца већ одавно не узимају
за озбиљно.
Наша деца не подносе пророке.
Наша су деца савршено социјализована–
ми имамо, евентуално, једног-два пријатеља,
а наша умрежена деца имају их на хиљаде.
Наша деца су наш неразум који нас оправдава.
Наша малолетна деца веома су забринута
за будућност својих родитеља.
Наша деца живе у подземљу и својом
дивљином управљају светом.
Али, наша деца немају нечисту савест.
Речи наше деце имају тежину
и ми их слушамо понизно, скривени
иза завесе.
Страшна је моћ коју над нама имају
наша бесмртна деца.
Све што чине наша деца вредно је је дивљења.
Наша су деца настала из бракова у које смо
улетели наслепо, и управо зато, ми смо несрећни
родитељи наше срећне деце.
Ми смо сачињени од толико ломљивог
материјала, да смо нашу децу на време уверили
да су искуснија од нас.
Залуд смо се понадали да нашу децу хранимо
за узвишена дела.
Ми смо за нашу децу тек лажне очигледности.
Таква су наша деца, другачију не можемо имати.
Ипак, наша су деца стубови овог храма.
Наша деца су наша тачна тела, наша мала избављења.
Наша су деца ту, међу нама, незапослена
и у беспарици, српски речено.
Само да се наша деца не застиде наше љубави.
Наша су беспомоћна деца усуд који ће нас
утешити пре него што доспемо у мртвачке сандуке.
Тек тада, наша деца ће нас разумети и више нас
неће позивати на одговорност.

* * *

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s