Razgovor s pesnikom Brankom Miljkovićem povodom njegove dve najnovije knjige pesama:
-Postoji li za Vas poetska formula sveta? Ako postoji, recite je.
–Sve istinske formule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epitaf Bodlerov stih: „Čovekov put vodi kroz šumu simbola.“ Moja formula: „Reči su moći okvir sveta. Sve sto se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama.“
-Ima li pesnika koji piše onako kako biste Vi želeli da pišete?
–
Ne. Treba sve drukcije i ponovo reći. Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sažetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono sto je sažeto, ne može se ponovo opevati.
-Da li je poezija „neprekidna svežina sveta“?
–Usvajam valerijevsku definiciju: „Poezija je patetika uma.“
-Filosofija delegirana u poeziju, je li nužna, funkcionalna?
–Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobođenu racionalističkih ekssplikacija, misao u odsustvu razuma, čistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.
-Kakve su Vaše veze sa nadrealizmom?
–Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simboličku i nadrealističku poetiku.
-Da li po Vašem mišljenju literatura ide ispred kulture?
–S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja čiju punu vaznost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura jos uvek iznad opšteg kulturnog nivoa. Međutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao viši oblik njene materijalne baze.
-Vi u svojoj prvoj knjizi (Uzalud je budim, 1957.) imate stih koji, ako se tačno se sećam, glasi: Sve što imamo to su naše reči. Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?
–Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.
-Koja je to reč?
–Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo.
– Znači, Tako reči jedna drugu izmišljaju, kako to Vi kažete u pesmi Kritika metafora, (zbirka Poreklo nade).
-Da, upravo je tako.
-Može li se na našem jeziku ispevati velika poezija?
–Na svakom se jeziku moze pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali pesnici.
-Koje dve pesme u našoj ranijoj poeziji smatrate najlepšim?
–Santa Maria della Salute Laze Kostića i Možda spava Vladislava Petkovića Disa.
-Moze li poezija pomoći…?
–Poezija ne pomaže, poezija miri.
-Sta Vas je, koji momenat, iz života okrenuo ka poeziji?
–Rano osećanje nemoći pred svetom nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.
-Sta Vas je navelo da knjizi date naslov Vatra i ništa?
–Mudra uspomena na mračnog pesnika iz Efesa. Zasnivajući poeziju na heraklitovski shvaćenom ontosu, pokušao sam da izbegnem eleaćanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim Tragičnim sonetima.
-U kom okviru ste pokušali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i mišljenja?
-U okviru klasicnog mita o vatri i ptici: Žar-ptici.
-Koji ciklus iz svoje poslednje knjige Vatra i ništa smatrate najboljim?
-Ne samo ja, vec i drugi drže da je najuspeliji Utva zlatokrila. U tom ciklusu su očigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.
-U čemu je bila snaga tih simbola?
-Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno pročišćeno narodno iskustvo i da svojom sugestivnošću sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola moze se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj mašti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se nećemo moći osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi našeg senzibiliteta.
-U knjizi Poreklo nade imate ciklus pesama koji se zove Kritika poezije. Neuobičajeno, zar ne?
-U tom ciklusu pokušao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.
-Šta spremate u ovom trenutku?
–Sa Mišom Nikolićem prevodim stihove Mandelštama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova s ilustracijama R. Stevića Rasa.
-Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?
–Verovatno. Samo, pesnici su jos uvek pod uticajem tragičnog Ikarovog leta.
-Kakvo ste detinjstvo imali?
–Tužno, ratno…
-Kada ste se najviše uplašili?
–Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati ni jednu pesmu.
-Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: Idete li na fudbalske utakmice?
–Ne.
-Da li ste nešto zaboravili u životu?
–Zaboravio sam mnogo toga. Pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.
-Da li biste voleli da ponovo učite da hodate i govorite?
–Uvek se nanovo učim uspravnom hodu i govoru.
-Šta Vas nervira u životu?
–Sporost.
-Kada bi na Vama izvršili takozvano biološko smrzavanje i probudili Vas kroz dvadeset godina, šta biste učinili u tom trenutku?
–Trazio bih da me ponovo zamrznu!
-Vaša omiljena poslovica?
–„Praznu glavu vetar nosi.“
-Šta mislite o vremenu-sudiji?
–Vreme je lažno, ali sud njegov je istinit.
-Da li biste hteli još nešto da nam kazete o svojoj poeziji?
–Mogao bih da kažem još mnogo štošta, ali mislim da to nije potrebno. Svako objašnjenje je uslovno i nije jedino. Ono što je pesnik želeo reći u pesmi, ni približno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaže za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.
-Zašto ste svoju knjigu Vatra i ništa posvetili kritičaru Petru Džadžiću?
-Za svaki slučaj…
-Kažite jedan svoj stih…
–Hoće li sloboda umeti da peva kao sto su sužnji pevali o njoj.
-Koja je umetnost, za Vas, najveća?
–Igra na trapezu.
-Šta mislite o budućnosti poezije?
–Sve što je ljudsko ima svoju budućnost. Budućnost poezije je budućnost čoveka. O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa.
Nina Kadić 